MUKA GOSPODINOVA
ili
GOSPIN PLAČ
Poslušajte, braćo mila,
Gorku muku Gospodina
Isukrsta, Božjeg Sina,
Koju za nas sada prima.
Rad našega vazda mira
On na križu sad umira.
Vi pošteni redovnici,
Isusovi nasljednici,
Sada crkve porušite,
Za Isusom vi tužite,
I puk na plač probudite
Za Isusom svi cvilite.
I vas molju pravovirni,
Poslušajte srdcem smirni,
Od Marije težku tužbu,
Ter plačite š njom u družbu.
Sve stvorenje Gospu sdruži
Tresući se š njom u tuzi.
Jer Gospa sva predaše,
Ter cvileći progledaše,
Kakve hoće čuti glase
Od Isusa ki nas spase.
Eto Ivan cvileć teče,
Kako mrtva Gospa kleče.
Kad Ivana zgleda plačna
Obrani ju rana mačna,
Kad joj plačno uzgovori
Pade Gospa nižce doli.
Držati se već ne može
Od tuge se prinemože.
Tad priteče Mandalina
Primi Gospu tu na krila.
Gospi sestre pritekoše
I k njome se sve stekoše.
Plač činjahu s Mandalinom
Za Isusom Gospodinom
Kad se Gospi svist povrati
Poče Ivu zagrijati.
Ivo dragi, ti s’ utaži,
Ter mi tužnoj majci kaži
Gdi je Isus moja dika,
Vidim da je zla prilika.
Tada Ivan pade nica
Sakriv svoja plačna lica.
»Sliši, mati Isusova,
S pomljom velom svaka ova,
Jer ti nosim tužne glase,
Isusa ti jur prodaše.
Juda izda meštra svoga,
Zlim Židovom Sinka tvoga.
Od poglavic’ iska pomoć
Da Isusa izda ob noć.
Jere u dne ne smiđaše,
Od puka se on bojaše.
Tute vojsku pripraviše,
Ter je s Judom odpraviše
Na molitvi Isus staše,
Kad se vojska približaše.
Vas se krvlju on znojaše,
Otca svoga kad moljaše
Kad u vrtlu on moljaše,
Vas se krvlju oblivaše.
Anđel s neba k njemu dođe
Podkripiv ga opet pođe.
Pokle Isus bi pokripljen
S voljom otca nije dignen.
Tute Juda s vojskom pođe
Prama vojski Isus pođe.
Kad im reče: Kog’ ištete?
Udariše svi na pete.
Pokaza im svoju kripost
Al’ na njima biše slipost.
Kad pred vojskom Juda dođe,
K Isukrstu odma pođe.
Zdrav Isuse, meštre dragi,
Od svih ljudih poštovani.
Pozdravom ga Juda izda,
U židovske ruke prida.
Kad se Juda š njim pozdravi
Podbiše ga kako lavi.
Podbiše ga oružnici,
Pobigoše učenici.
Tu bi, Gospe, puka’ kami
Gdi ga biju palicami,
I kamenjem kruto dosti
I oružjem brez milosti.
Modrice mu izpričane,
I sve krvju izmišane.
Vas izranjen tute osta,
I pogrđen vrlo dosta.
Izmučiše, Gospe, tako
Pak svezaše naopako.
I za dat mu veće muke,
Svezaše mu nazad ruke.
Od zemlje ga podigoše,
Ter ga strašno povedoše.
Š njim pođoše u dvor Ane
Dajući mu ljute rane;
Zlo od njega, majko, tvore
Dokle ti ga ne umore.
Kada Ivan majci reče,
Kako mrtva Gospa kleče.
Strašna tuga na nju dođe,
Britki mačjoj srdce prođe
Ter otisnu kako kami,
Polivši se sva suzami.
Potamni joj tužno lice
Od velike te tužice.
Na plač veli svak se steče,
Kad joj Ivan riči reče,
Gospa glasom tu zacvili:
»Vajmeh! Sinko moj primili,
Gdi si, Sinko, željo moja?
Tužna ti je majka tvoja.
Vajmeh! Mande, pomozi me,
I po putu povedi me,
Brzo pojmo Sinku momu,
Pridragomu meštru tvomu.«
Uputi se tužna mati,
Veće doma nehti stati.
Od tužice sva drhtaše
Kaplje krvi kad gledaše.
Kad dođoše pred dvor Ani,
Ali biše tu dvorani.
Iz daleka tu gledahu
Gdi Židovi vapijahu
Protiv njemu govorahu
U svemu ga osvađahu.
Jedan digne tu desnicu
Da Isusu zaušnicu.
Kad to začu tužna mati,
Poče suze prolivati.
»Vajmeh! Sinko, željo moja,
Tužna ti je majka tvoja.
Dragi sinko, ti li primi
Ti zaušak među njimi?
Nemilo te, Sinko tvore,
Dokle mi te neumore.«
Istom Gospa rič izusti,
Iz dvora se narod pusti.
Prija nego dvoru dođe,
Vrlo Isus svezan prođe.
Kada vidi tužna mati,
Poče suze prolivati.
»Jaoh meni! Dragi Sinu,
Što mimo me muče minu?
Što toliko vrlo bižiš?
AT se svoje majke stidiš?
Obazri se, zlato moje,
Marija te majka zove.
Neimam koga ja moliti,
Ko će za te govoriti.
Sve je, Sinko, protiv tebi,
Da t’ oprosti nitko nebi.
Plačna majka to videći
Pođe za njim sva cvileći.
U prsi se udaraše,
Cvileć tužna govoraše,
»Aime meni, dragi Sinko,
I velika moja diko,
Tako li se čini tebi
Jer na svietu pravde nebi.
Ne dadu mi pristupiti,
Da te mogu poljubiti!«
Kada Gospa svaka reče
Svomu Sinku tu priteče
Nju Židovi otiskoše,
A s Isusom otidoše
Koje srdce kako kami
Prolio bi tu suzami.
Kad prođoše š njim bižeći
Pade Gospa tu cvileći.
Tute š njime potekoše
Prid Kajfu ga povedoše.
I do Kajfe sve hodeći
Bijući ga, i vodeći.
Kad pred Kajfu dotekoše
Protiv njemu svi rekoše,
Da iznosi zakon novi
Po svih zemljah cesarovih,
Ter puk mami hitrom činom,
Čineći se Božjim Sinom;
Mnoge stvari dilujući
I narode varajući.
Jošte biše primaknuli
Govoreći: Mi smo čuli,
Mogu crkvu razoriti
I u tri dni načiniti.
Vas puk na njeg vapijaše,
Ali Isus mučen stase.
Usta Kajfa ter mu priti
Ti Sin Božji hoćeš biti.
Na nj se Isus neizpriči
Neg mu reče ove riči,
Poniženo staše doli
Paka Kajfi odgovori:
Dobro jesi reko i sam,
Da Sin Božji pravi jesam.
Od sad ćeš me ti viditi
U oblaku prihoditi,
Na nebesa uzhodeći
S desnu Otca jur sideći.«
Kada Kajfa to razumi,
Od žalosti mal neumri;
Razdri svite svoje ljuto,
Pak zavapi glasom kruto:
Ne ištite već svidočbe,
Ne čuste li psosti ove?
Kad Židovi razumiše,
Svi iz glasa zavapiše:
Na smrt njega da vodimo,
Da se ovdi ne trudimo,
Pilatu ga svi rekoše
Paka š njime potekoše.
Na obrazu mu svi pljuvahu,
Pred Pilatom govorahu.
Pilatu ga dovedoše
Jednim glasom svi rekoše:
Sudi da ga umorimo,
Jer ga kriva nahodimo,
Jer puk mami hitrom činom,
Čineći se Božjim Sinom.
Al Pilato znadijaše
Da pravedan on bijaše,
Nenavidnost on viđaše
Suditi ga nehtijaše.
Tad u gradu Irud staše,
S Pilatom se zlo htijaše.
Posla njega tad Pilato
Da ga Irud sudi za to.
Kad Isusa Irud vidi
Da ga mnoga vojska slidi,
Tad se Irud š njim naruga:
Gospodine, puno sluga.
Vele drago njem bijaše
Da Isusa on viđaše.
Kad ulize prid Iruda
Poče Irud iskat čuda.
Oto vino, oto voda,
Učin’ sada čuda tvoja.
Učin’ da je voda vino
Kako prije s’ učinio.
Mnoge riči govoraše,
Ali Isus muče stase.
Tad se Irud njim naruga,
Na vratu mu bi veruga,
Bilu svitu nanj staviše
Pilatu ga povratiše,
Čineći ga za mahnita,
Nek kamenje za njim hita.
Božjeg Sina tu pogrdi
Irud, ki je srdca tvrdi.
Mir s Pilatom učinivši,
K njem Isusa povrativši.
Tu ga ružno povedoše,
Ter Pilatu dotekoše.
Kad dođoše š njim na vrata
Ulizoše pred Pilata.
Pred Pilatom vapijahu
Protiv njemu govorahu:
Sudi da ga umorimo,
Jer ga kriva nahodimo.
O Pilato, sad ga sudi
Ter nas veće ti netrudi.
Pilat poče tad misliti
Kako će ih umiriti.
Jeda bi se ukrotili,
I na smrt ga ne prosili.
I za puku ugoditi
Poče njega bičim’ biti
Tu ga biše mnogo ljuto
Privezavši stupu kruto;
Tu ga biše bičim’ ljutim
I zelenim jošte prutim.
Kud ga bičim’ udaraše,
Svuda krvca prolivaše.
Kako težko udaraše,
Po njem koža svud pucaše.
Krv ga svega oblivaše
Po zemlji se prolivaše.
Šest hiljada biča biše,
I šest stotin jošte više/
I šesdeset, i šest više,
Što Židovi udariše.
Izmučiše njega tako
Vežuć ruke naopako.
Gospa staše tad izvanka,
Isusova tužna majka.
Ljute biče tu slušaše,
Ali Sinka neviđaše.
Rane joj se ponoviše,
Ter joj srdce otvoriše.
Govoriti već ne može
Od tuge se prinemože.
Ko je srdce kako kami
Prolilo bi tad suzami.
Od stupa ga odvezaše
Po svem dvoru potezaše.
U skerlet ga oblačahu
I oči mu zatvarahu.
Po obrazu udarahu
Rugaj uć se govorahu:
Ako jesi Isus mudri,
Prorokuj nam tko te udri.
S njim se mnogo narugaše,
I na obraz još pljuvaše.
Niki tada potekoše
Trnja krunu opletoše.
Kad trnovu krunu sviše
Na glavu mu po’staviše.
Nabiše ju sa svih strana,
Da mu dođe do moždana
Ko je srdce da ne plače
Smišljajući oštre drače?
Sina Božjeg okruniše,
Trnja glavu napuniše.
Vas mu obraz krvav biše,
Ne more se reći više.
Pokaza ga Pilat puku,
Držeći ga sam za ruku,
Da ga vide okrunjena,
Po svem tilu izranjena.
Tad Pilato govoraše,
Evo čovik, kazivaše,
Jeda bi se ukrotili,
Ter ga na smrt neprosili.
Kad ga oni ugledaše
Kako lavi zarežaše,
Ter Pilatu dotekoše,
S’ jednim glasom svi rekoše,
Svi na njega vapijahu:
Propni njega, govorahu.
Al’ Pilato to znadiše
Da himbeno predan biše.
Umirit ih nemogaše,
Zato njima govoraše:
Kad na moju sada ne bi,
Propnite ga vi po sebi.
Nahodim ga brez krivine
Nije pravo da pogine,
Pustite ga rad blagdana,
A propnite Barabana,
Ki je zao vazda bio,
I čovika još ubio.
Barabana svi prošahu,
Na Isusa vapijahu,
Jer puk mami hitrom cinom,
Čineći se Božjim Sinom.
Kad slišaše to Pilato
Uzboja se većma za to.
U palaču ulizavši
Upita ga: otkuda si?
Ništa Isus tad ne reče,
Pilato mu ovo reče:
Ja te mogu pogubiti
I mogu te još pustiti.
Isus reče: O Pilato,
Što me veće pitaš za to?
Da t’ ne bude ozgor dato
Ne bi ima oblast na to.
Od tad Pilat hotijaše
Da ga pusti nastojaše,
A Židovi vapijahu
Propiti njega, govorahu,
Jer ako ga ne pogubiš,
Cesarovu milost gubiš,
Jer se kraljem našim čini,
Ter cesarov puk on hini;
Neimamo sad mi kralja,
Neg slušamo svi cesara.
Cesarom mu popritiše
I još tomu podmitiše.
Pilat hoti njim ugodit
A zlo blago sebi dobit.
Izvede ga tad Pilato
Na sud, misto Litoštrato.
Osudivši njega dade
I u ruke njim predade.
Još izjutra prija podne
On osudi da se propne.
Blizu ura šesta biše
Kad Isusa osudiše.
Pilat puku govoraše
Da pravedan on bijaše.
I uzamši Pilat vodu
Opra ruke pri narodu.
Kad Pilato ruke umi
Predavši ga njim osudi:
Kad na moju sada nebi,
Propnite ga vi po sebi.
Nahodim ga bez krivine,
Nije pravo da pogine.
Nije pravo da pogine
Krv pravednu da prolije.
Tu Zidovi dotekoše
I Pilatu svi rekoše:
Krv njegovu mi primamo,
Svrhu diče uzimamo.
Ludo sebe izgubiše
I sami se odsudiše.
Pravedno ga Pilat htiše
I upiso ime biše,
Ki se Isus zovijaše
Kralj židovski da bijaše.
Trim jezicim svidočaše
Da židovski kralj bijaše.
To Židovom žao biše,
Ter Pilatu govoriše,
Da to pismo on napiše
Jer židovski kralj nebiše.
Al’ Pilato tako htiše
Da pravedno piso biše,
Ja sam dobro tako piso
Ne prominih moju miso.
Osudu mu tuđe štiše
Pred svim pukom navistiše.
Konopom mu svežu grlo,
Križ mu dadu nosit vrlo.
Umiljeno tad križ primi,
Zagrliv ga pođe š njimi.
I dva š njime razbojnika
Čineći ga manenika.
Ke propeti š njim vodahu,
Za pogrdu to činjahu.
Pođe putem križ noseći,
Dobrovoljno podnoseći.
I puk za njim vas iđaše,
Smrt mu vidit hotijaše.
Mnoge žene tu bijahu
Za njim plačne gredijahu.
Obazdri se Isus na nje
Njima reče tužno stanje.
Ne plačite žene mene,
Neg plačite same sebe,
I plačite sinke vaše
Koji mene na smrt daše.
Jer će vrieme brže biti
Tužne ćete govoriti:
Blažene su nerodivši
I prsima ne dojivši.
Planine se oborite,
Ter nas žive pomorite.
To jim Isus govoraše,
Jer došasta znadijaše.
Kad vam budu grad podsisti,
Sinkom ćete meso jisti.
To će vam se sve zgoditi,
Ne htiste se pokoriti.
Isus riči govoreći,
I na sebi križ noseći;
On na sebi križ nosaše,
Cvileć majka putovaše.
Prignu zemlji glavu dračnu
Da ne vidi majku plačnu.
S razbojnicim gredijaše,
Vas pogrđen on bijaše,
Priteče mu tužna mati,
Ne može ga ni poznati.
Već očima neviđaše
Sva se suzam oblivaše.
Nego Ivan tad priteče,
Evo Sinak, Majci reče.
Kada Gospa Sinka zgleda
Studenija osta leda,
Jer pogrđen mnogo biše,
Ne more se reći više.
»Postoj, Sinko, dušo moja,
Sad umire majka tvoja.
Da te vidi tvoja majka
Na čas ovi od rastanka.«
Isus majku tad vidiviši,
Pade zemlji križ pustivši,
Suze poče š njom roniti,
Majci svojoj govoriti:
»Ti se, majko, prinemažeš
A men’ veću tugu daješ:
Neka, majko, muku trpim,
Neka mukom puk odkupim,
Ako ćeš mi pokoj dati,
Nemoj, majko, tugovati.
Tute Gospa progovori,
Sinu svomu odgovori:
»Aimeh! Sinko, što to reče.
Ti umiraš, što ću veće?«
Tu na zemlji Isus staše,
Jer križ nosit ne mogaše.
Tu Židovi pritekoše,
I Šimuna privedoše.
Daše njemu križ nositi,
A Isusa zlo voditi.
Majku š njime razdiliše,
I žalostno razcviliše.
Kad pođoše, š njim bižeći,
Osta Gospa tu cvileći.
»Ti si, Sinko, radost moja,
Tužna ti je majka tvoja.«
Tu Isusa povedoše,
I na misto dovedoše
Kalvarija ko se zvaše,
Gdi puk skupljen vas bijaše.
Tu njim na križ udariše
Sve mu rane ponoviše.
Pribiše mu ruke, noge,
Zadaše mu tuge mnoge.
Ponoviše njemu rane,
Krv poteče na sve strane,
Po križu se krv točaše
Ka iz rana izviraše.
Tad bi propet Sin Marije
Na vrh gore Kalvarije.
Kada dođe Gospa blizu, N
ađe Sinka već na križu.
Od tužice sva drhtaše
Uz križ ruke podizaše.
»Primi, Sinko, na križ mene,
Nek i moje lice vene.
Ajmeh! Sinko, dobro moje,
Slave mnoge gdi su tvoje?
Vidim, Sinko, da skončavaš,
Tužnu majku kom’ ostavljaš?«
Isus majku kad slišaše
Muku veću tad imaše.
Prem na križu da visaše,
Plačnu majku on tišaše.
»Veća mi je tuga tvoja,
Neg na križu muka moja.«
Vidi da se ona muči,
Ivanu je priporuči:
»Eto Ivan moj pridragi,
Sada budi Sin tvoj dragi;
A ti budi njemu mati,
Sinom njega budeš zvati.«
Ivanu se pak obrati:
»Ona daje tvoja mati.
Sad je imaš ti prijati
Neka ti je prava mati.«
Gospa Ivu zagrljaše,
Suzami se polivaše.
Zdrav mi budi, novi sinu,
Sve veselje majku minu.
Izvan sebe Gospa biše
Za se tužna neznadiše.
Dva lupeža š njim propeše.
I rugat se š njim počeše,
Da dostojno smrt primaše
Jer se Božji Sin činjaše
Svi se š njime tad rugahu
Na obraz mu još pljuvahu
Među sobom govorahu,
I š njime se svi rugahu:
Druge spasit mnoge može
A sam sebe ne pomože.
Ako jesi ti Sin Boga,
Učin sada čuda mnoga.
Ti na pomoć budi sebi
Virovat će svaki tebi.
Poglavice govorahu,
Pogrdit ga nastojahu.
I njemu se svi klanjahu,
Zdrav naš kralju govorahu.
Ki propeti š njim bijahu
S obe strane, i visahu.
Jedan njega tu psovaše,
Tamne riči govoraše.
Drug’ Isusa poče branit,
I očito njega hvalit.
Jer doisto znadijaše
Da pravedan on bijaše.
Sa svim srdcem on odluči,
Isusu se priporuči.
Kajući se vapijaše
Pak Isusu govoraše:
Ti Sin Božji znam da jesi,
Zlobe moje ti odnesi.
Kada lupež tako reče,
Od Isusa milost steče.
U istinu ja t’ govoru
Križ ti budi za pokoru,
Jer ćeš sa mnom u Raj doći
Prije neg će danak proći.
Pokle Isus Raj obeća
Dođe njemu bolest veća.
Posli toga vapijaše,
I na križu pit iskaše.
Tu Židovi dotekoše,
Žuč i osta donesoše.
Spugu jednu napuniše
Pak Isusa napojiše.
Kad okusi, nehti piti,
Nego Otcu govoriti:
»Svršena je trud, i muka
Koju podnih za grišnika.
Za odkupit narod ljudi
Ja krv prolih iz svih udi.
A sad milost prosim taku
Da jim prostiš zlobu svaku.
I za ljubav ku mi nosiš
Da ovomu puku prostiš.
Što mi čine sad ne znaju
Daj jim milost nek se kaju.«
Kada Isus rič izusti,
Prignuv glavu duh svoj pusti.
Tad se tmine učiniše,
Po sve svitu tamno biše.
Nebo uze tamnost na se,
Jere umri ki nas spase.
Sunce, misec potamniše
Crkve pokrov razruši se.
A zemlja se trese kruto
Gdi Marija cvili ljuto.
Strahovita trešnja staše,
Kamenje se razpadaše.
I grobi se otvoriše
Mrtvi iz njih izidoše.
To od ure šeste biše
Do devete, i još više.
Pristrašeni svi tu stahu,
Sin je Božji govorahu.
I stotinik ta videći
On zavapi govoreći:
Prav doisto ovi biše,
Ne more se reći više.
Koji š njimi tute stahu
U prsi se udarahu:
Longjin s vojskom tute staše
S jednim okom neviđaše.
Ali dobro on znadiše
Da Isukrst mrtav biše.
Radi zloće jošte više
Sulicom ga udariše.
Za pogrdu to činjaše
Ni mrtvu mu ne praštaše,
Tad poteče krv i voda
Na spasenje od naroda.
Na Longjina kaplja pade,
Odmah s okom zdrav ostade.
Kad to čudo Longjin vidi
Isukrsta odma slidi.
U prsi se udaraše,
I proštenje on pitaše.
Kada svaka govoriše
I nemilo umoriše
Na svite mu ždribe daše
Koga koja zapadaše.
Tad mu svite podiliše,
I vojnici razdiliše,
Gdi mu gleda tužna mati
Neka veću žalost pati.
Kada svaka dovršiše
Svoju zloću izpuniše.
Tad se u grad povratiše.
Jere blizu i noć biše.
Jozip pravi tu bijaše
U Isusa virovaše.
On učenik pravi biše
S Nikodemom jošte više.
Ter Pilatu govoriše
I tilo mu izprosiše.
Da ukopa u grob tilo
Jere mu ga biše milo.
Da u petak nezastane
Da subota nezastane,
Jer subota blagdan biše,
U Žudija nije više.
Kad metnuše uz križ škale
Tad ne biše suze male.
Kad mu krunu izvadiše
Tu žalosti mnoge biše.
Kad mu čavle izdirahu
Majci srdce razdirahu.
Kad odbiše ruke, noge,
Gospa ima tuge mnoge.
Uz križ ruke podizaše
Dajte mi ga, govoraše.
Skinuvši ga majci daše,
Jer od tuge umiraše.
Majka Sinka zagrljaše
I suzami oblivaše.
Od žalosti jedva staše
Sinu svomu govoraše:
»Koji grisi tvoji biše,
Ter te tako umoriše?
Kad me Anđel pozdravljaše
Meni majci govoraše:
O Marijo, zdrava budi,
Toga nigdi nezabudi;
Sina Božjeg hoš roditi;
Vesela ćeš u vik biti.
A sad stinem kako stina
Gledajući mrtva Sina.
O studenče žive vode,
Lip nauče duše moje,
Vele ti si prisanuo
Nevišt mi se učinio.
Ajmeh! Tvoje lice bilo
Vele ti je potamnilo.
Tvoje oči kadka mrahu
Kako žarko sunce sjahu,
S sada su potamnile
I svu svitlost izgubile.
Glava slavna probodena
Oštrim trnjem izbodena.
Tvoja usta, Sinko, medna
Gorke žuči napojena:
Ajmeh! Ruke tve medene
Ke su sada probodene.
Ajmeh! Puti tvoja bila
Vele ti je potamnila.
Ajmeh! Prsi ljuta rana,
Ka prida mnom bi ti dana.
Srdce, prsi otvorene
i nemilo umorene.
Čavlim noge izraniše
Po sve svitu ke hodiše.
Ajmeh! Tvoji bici ljuti,
Zlo ti moje srdce ćuti.
Od Židova koje primi
Moj pridragi Sinko mili.
Kog’ oda zla ti izbavi
A on tebe sad obrani,
Kog’ izvede iz Egipta
I manom ga jošte pita;
I dobro mu svako htiše,
A on za to neznadiše.
Već krv tvoju sad proliše,
Mene gorko razcviliše.«
Kad htijahu da ga dignu
Onda Majku tuga stignu,
Mirisom ga pomazaše
Jer običaj ta’ bijaše.
Kada u grob njeg nošaše
Gospa glasom vapijaše.
Ajemh! Sinko, to sad što je?
Ter ne pukne srdce moje.
Da me s tobom pokopaju
Da brez tebe ne ostaju.«
Kad ga u grob postaviše
Tute tuge mnogo biše.
Od groba se odiliše
Pako s Gospom svi cviliše.
Tute plača mnogo biše
Ne more se reći više.
Dragi puče, sad procini,
Tere s majkom ti procvili.
Na kolina sada kleči
Gospodinu tvomu reci.
Slava tebi Svemogući
Ki nas spasi umirući;
Tebi slava i poštenje,
Nam grišnikom oproštenje.
Sinu Božji budi hvaljen
Po sve vike vikov. Amen